Projektne faze digitalnog projekta

U ovom članku ponovo se osvrćemo na faze digitalnog projekta, kako bismo pokazali koliko su specifične pri uvođenju novog sistema za do sada nekorišćene procese. Ovde treba naglasiti da nije reč o zameni postojećeg rešenja novim.

Osobenosti novih sistema mogu biti predstvaljene kao prednosti i mane.

Prednosti

• Kod novih sistema uvek se polazi od nule, a to znači: niti je potrebno uzimati u obzir stare nerešene probleme, niti je prisutna migracija podataka.
• Sistem je moguće prilagoditi i podesiti zahtevima, baš onako kako je potrebno da bude.
• Operativni biznis kod novih sistema još uvek nije u tolikoj meri involviran, obzirom da nije neohodno stalno ažuriranje sistema.
• Obzirom da se procesi sporo menjaju, opšti uslovi sistema ostaju stabilni.

Mane

• Najveća mana je činjenica, da je sistem nov i da nimalo iskustva nije stečeno u radu sa njim.
• Upravo nedostatak iskustva u radu sa novim sistemima otvara brojna pitanja:
  • Koje su važne tačke koje je potrebno definisati?
  • Koje funkcije su bitne, koje nisu?
  • Kakvo je iskustvo korisnika?
  • Koje je sve sisteme potrebno involvirati?
  • Šta čini sistem komplikovanim, a šta ne?
  • Kako se povezuje sa drugim sistemima?
  • Ko je vlasnik?
  • Kako na kraju da povežem novi sistem sa procesima?
  • Kako korisnici da primenjuju sistem i kako ih pridobiti da ga zaista koriste?

1. Inicijalizacija projekta

Pretpostavimo da je reč o projektu preko 50.000 evra koji treba da prođe postupke odobrenja preduzeća.

• Sužavanje obima (scope)

U fazi inicijalizacije projekta nastaje ideja. Stoga ova faza odmah mora istaknuti šta sistem treba da postigne i koje procese da pokrije.

Ako je obim (zbir svih zahteva koje sistem treba da pokrije) uzak, tada je i sistem mali i pregledan, ali je korist eventualno suviše mala da bi stigao na dnevni red.

Ako je obim suviše širok, moguće je da su troškovi previsoki pa projekat postaje preobiman.

• Način postupanja

Naručiocu je neophodno dostaviti izveštaj o strategijskom značaju, budžetu, rešenju problema i korisnicima. Potrebno je stvoriti jasnu sliku o tome koju pažnju menadžment poklanja tom sistemu (pre svega koje ciljeve i zaradu odnosno koju dobrobit projekat treba da donese čitavom poduhvatu).

Ali ovde se ne radi o tačnoj definiciji postupka, jer ona naručiocu neće biti ni od kakve koristi. Iz njegovog ugla posmatrano, jednostavno je potrebno razraditi ga.

Važno je steći predstavu o tome i nadalje u krugu glasati o svemu. Pri tome je pre preporučljivo zalaženje u detalje, čak i ako tokom radionicam dođe do izmena, nego rad sa nejasnim idejama koje bude različita očekivanja na različitim odeljenjima i različitim nivoima. Naime, preciznost detalja je više prednost nego mana.

Odobravaju se prvi resursi za grube koncepte i postalvja se grubi koncept. Definišu se grubi zahtevi, prednosti i troškovi. Ako su obim projekta i grubo razumevanje iznad business case-a, mogu se uočiti strateške i finansijske prednosti.

Sledi procena troškova kroz razgovore sa sopstvenim IT odeljenjem, eventualno i prve procene firmi i eksternih konsultanata. Poslednji korak ove faze pre odluke menadžmenta jeste postavljanje business case-a, koji će sve da obuhvati, uključujući i projaktni tim, koji realizuje projekat, i projektni plan.

Sada predstoji odluka menadžmenta o daljem vođenju projekta. Ovo podrazumeva razvijanje obrasca za odluke za naredne korake, procenjivanje troškova za fazu detaljnog koncepta, definisanje projektnog tima i eksternih konsultanata i eventualno raspisivanje tendera.

Ako ništa ne sprečava dalje vođenje projekta, odobravaju se sredstva za detaljan koncept.

2. Detaljan koncept  (setup projekta)

• Izrada detaljnog koncepta

Najpre se pokušava grubi koncept razložiti u detalje, kako bi se procenili troškovi. Već u ovoj fazi moraju se definisati mnogi aspekti. Ali upravo to često predstavlja teškoću stručnim odeljenjima, jer imaju pune ruke posla.
Često se ova tačka ne razmatra dovoljno precizno, jer je već na ovom stepenu detaljisanja potrebno doneti odluku za rešenje. Tako, na primer, klijent može jednu ili deset slika da posatvi pomoću altke, kao zip folder ili svaku pojedinačno. Zbog straha od opredeljenja ovakve odluke se ne donose, koncept i dalje ostaje neodređen, a procena troškova nedovoljno pouzdana.
U ovom trenutku važno je skicirati rešenje, čak i ako će ono kasnije biti izmenjeno. Na taj način sve izmene troškova ostaju transparentne. Preporučljivije je da se put za rešenje menja naknadno, ali preciznije, nego da ostaje nedefinisan.

Ne sme se zaboraviti da detaljan koncept i dalje predstavlja samo specifikaciju posla, a ne tehničko rešenje. Detaljan koncept uključuje korisnike, uloge, veze, procese, neophodna polja podataka, MockUp-ove i scenarije grešaka.

• Procena pomoću IT odeljenja

Čim je detaljan koncept do pojedinosti opisan, IT kreira rešenje zasnovano na postojećim resursima i znanjima. To rešenje sadrži predloge o tome, koji deo rešenja se interno, a koji eksterno odvoja. Pošto je ova tema nova za IT odeljenje, teško je dati neku procenu. Mnogo toga ovde zavisi od ličnosti zaposlenih, od toga da li procenjuju previsokim trud koji je potrebno uložiti, da li IT vodi previše ili premalo računa o bezbednosti i da li se upušta u rizike. Pri preuzimanju u business case ovo obavezno treba uzeti u obzir.

• Odluke make-or-buy

Čim se da predlog da se jedan deo rešenja eksterno obavi, menadžment mora doneti odluku make-or-buy. Obzirom da je reč o novom rešenju, moguća su tri puta:

• Rešenje se kupuje kompletno novo.
• Rešenje se programira u sopstevnom preduzeću, jer je prisutno znanje i stručnost.
• Radi se na proširenju znanja, pa se rešenje programira u sopstevnom preduzeću.

Koji će od ova tri načina biti odabran, zavisi od strateškog značaja teme.

• Procena troškova i raspisivanje tendera (takođe uz sopstveno IT odeljenje)

Ukoliko je sve definisano, stvarni troškovi se mogu detaljno proceniti. Za eksterne usluge sledi raspisivanje tendera odnosno potrebno je pribaviti procene troškova od dvojice dobavljača.
Loše posledice moglo  bi da ima, ukoliko detaljan koncept nije dovoljno precizan. IT odeljenje to neće moći proceniti, već će kod nesigurnosti obezbeđivati doplate za bezbedno postizanje rešenja. To bi moglo biti veoma skupo, pa bi troškovi neproporcionalno rasli. Zbog toga je važno izbeći ovo.

• Odluka oko realizacije i DL (download?)

Ako su poznati svi troškovi, može se početi sa kreiranjem finalnog obrasca za odluke, kako bi menadžmentu bili prikazani tačni troškovi.

3. Realizacija

Čim je odluka pala, može se započeti sa stvarnom realizacijom.

Od ovog trenutka dolaze do izražaja prednosti stvaranja novog softvera za novu temu. Sistem se stvara od samog početka i prilagođava se postojećim zahtevima. Kako će se dalje odvijati programiranje, uvođenje (kod postojećih rešenja) ili prilagođavanje sistema zavisi od IT odljenja i DL-a, ali spada takođe pod odgovornost tehničkog vođe projekta.

Šta je važno za digitalnog vođu projekta  pri realizaciji novog sistema (interfejs između stručnih odeljenja i IT odeljenja)

• Planiranje novih projekata Planiranje treba da usledi preko više distribucija i u vidu manjih paketa. Stalno će se pojavljivati zamke, koje će prouzrokovati pomeranja i kašnjenja. Za svako distriburanje potrebno je odvojiti i dovljno vremena za testove. U to se ubrajaju kako funkcionalni testovi tako i nadgledanja realizacije zahteva.
• Zamke Pošto je realizacija projekta najvažniji deo, posebno je važno imati u vidu faktore budžet, vreme i kvalitet. Kod novih rešenja mogu se javiti zamke tj. zahtevi mogu dovesti do tehničkih problema koji će postati uočljivi tek pri programiranju. Važno je izolovati ovakve zamke i definisati moguće alternative. Pritom bi trebalo iz ugla poslovanja odlučiti, šta je važnije. Takođe može biti od značaja pridržavati se zahteva, čak i ako programiranje zahteva više rada i napora, ili zahteve prilagoditi tako da programiranje brže napreduje.
• Paralelno stvaranje više sistema
  
  Kada se paralelno programira, treba voditi računa o usklađivanju dokumenata. Naime, u toku realizacije svugde je potrebno izvoditi mala odstupanja od sistema. Njih je potrebno zabeležiti i komutirati za ostale sisteme. Često se javljaju greške, pa se tako razilaze dve linije stvaranja i ne dolazi do komutiranja.
• Uključivanje naručioca Kod novog sistema i nove usluge može uprkos temeljnoj specifikaciji da se desi da se zamisao i realizacija ne poklope. Ukoliko pre naručioci mogu da vide, testiraju ili ispitaju određene stvari, utoliko su pre u stanju da definišu izmene. Treba strogo izbegavati programiranje sistema u trajanju od dva do tri meseca, a tek potom prezentovanje rezultata. Posle toga je sa sigurnošću potrebno uraditi velike izmene. Zbog toga bi trebalo, na koji god način, sprovoditi usklađivanje između rešenja i očekivanja naručioca na svake dve nedelje.
• Funkcionalno testiranje
  
  Nakon programiranja odnosno pre spajanja (Merger) i pre integracijskog testiranja trebalo bi testirati i proveriti funkcije. Često se ovaj korak ne odvija dovoljno temeljno, pa potom integracijski testovi i testovi prihvatljivosti bivaju blokirani i kasne. Osim toga, novi softver poprima loš imidž ako osnovni dugmići ne funkcionišu ili ako na testovima isplivaju suviše očigledne greške (npr. ne funkcioniše download). Osim toga trebalo bi odlučiti da li previše grešaka u kategoriji blokera eventualno znači da se sa distribuiranjem ide na zajedničko okruženje za testiranje.

4. Testiranje

• Integracijski testovi

Ako je izveden i poslednji korak realizacije, svi pojedinačni softverski paketi mogu se svesti, povezati i testirati na zajedničko okruženje. Sada je moguće ispitati i testirati sve definisane integracijske testove i slučajeve interfejsa. Podaci i slučajevi interfejsa već su definisani u realizaciji i potrebno ih je samo još realizovati.
I ovde je bitno da su interfejs i protoci podataka testirani u svim varijantama. To se ne odnosi samo na utvrđivanje ispravnosti (ono što treba da funkcioniše), već i na utvrđivanje neispravnosti (ono što ne treba da funkcioniše).
Od ovog momenta može se dati odobrenje čitavog okruženja za testove prihvatljivosti. U tom potezu trebalo bi stvoriti naloge, pristupe i podatke, kako bi stajali na raspolaganju za testove prihvatljivosti.

• Testovi prihvatljivosti

Mogu se proveriti e2e-testovi sa podacima. Pritom u najboljem slučaju ne bi trebalo više da se utvrde odstupanja od zahteva. Ako bi se to ipak desilo, imalo bi ogromne posledice po čitavo rešenje. Na primer, ako se utvrdi da je zavisnost od dva podešavanja neispravna, potrebno je vratiti se u osnovno projektovanje rešenja i time ponoviti ukupan postupak funkcionalnih i integracijskih testova. Na testu prihvatljivosti trebalo bi u najboljem slučaju da se pojave sadržajne greške, eventualno da su vrednosti pogrešno interpretirane ili određeni podaci da nisu prikazani. Na kraju se vide sve utvrđene i prema posledicama pozicionirane greške. Na taj način menadžment može da odluči, da li bi u datim uslovima lansiranje bilo pametno.

Pogotovo kada je reč o novim rešenjima, spisak može biti poprilično dug. Ipak ne treba biti suviše restriktivan u tim slučajevima. Ako se ne radi o stvarnim blokerima u glavnim procesima, preporučljivo je pokrenuti rešenje, a ostale greške popravljati u radnom režimu. Često se neiznuđene greške ispostavljaju kao ne toliko važne, pa je pažnja na važne greške u radnom režimu znatno veća nego u fazi programiranja.
5. Prelaz u radni režim

Faza prelaza u radni režim novog sistema započinje već sa testiranjem odnosno pre njega, ako je potrebna za testiranje.
Ove se prikupljaju sve potrebne informacije o sistemu za sve stakeholdere. Počev od čistih informacija, kao na primer kao novost da se alatka pušta u rad pa sve do detaljnog materijala za obuku svih korisničkih grupa.
Pogotovo novi sistemi moraju biti detaljni i sadržati opise grešaka, kako funkcije, koje su namerno postavljene, ne bi bile prepoznate kao greške.

Osim objašnjenih funkcija dodeljuju se i vremena.

• Tehnički prelaz na radni režim: ovde se vode razgovori sa odeljenjem za tehniku o tome koje podatke, kada i u koji sistem treba ubaciti, da bi u trenutku lansiranja sve besprekorno funkcionisalo. Kod novih sistema ovo nije toliko važno.
• Stručni prelaz u radni režim: kod novih sistema potrebno je odrediti tačno vreme za sve stakeholdere, kojim se određuje koje komponente će kojim korisnicima kada biti dostupne.
• Takođe se određuje da li će postojati interna test faza za zaposlene i potom soft launch, kada počinje marketing i kada se može računati na veći porast.

6. Završetak projekta Faza stabilizacije

Završetak projekta kod novih rešenja ne bi trebalo da se poklapa sa puštanjem u rad, već bi ga trebalo planirati za oko tri meseca nakon puštanja u rad. Tako se obezbeđuje da zaposleni na projektu, koji do tog momenta već velikim znanjem raspolažu, stoje na raspolaganju onim zaposlenima za rešenje problema, koji su zaduženi za sistem od momenta puštanja u rad, ali koji su za to kratko vreme svega malo iskustva stekli u vezi sa njim. To se često previđa. Projekat se završava nakon puštanja u rad, zaposleni na projektu napuštaju projekat, a zaposleni na projektu u radnom režimu suočeni su sa pitanjima, na koja ne mogu da odgovore. Kao posledica toga vreme za pronalaženje odgovora traje predugo ili se u najgorem slučaju  problemi uopšte ne rešavaju.

Ako je sve ovo obavljeno, završen je novi digitalni projekat i lansiran novi softver sa novim procesima i novim znanjem. Na taj način postavljeni ciljevi će biti ispunjeni.

The post Uprevljanje digitalnim projektima na uvođenju novih sistema appeared first on Dimention GmbH.

1. Inicijalizacija projekta
2. Detaljan koncept (setup projekta)
3. Realizacija
4. Testiranje
5. Prelaz u radni režim
6. Projektno administrativna inicijalizacija

Projektne faze digitalnog projekta

1. 1. Inicijalizacija projekta

Prvi korak je kod većine stvari ujedno i najteži. Ovo važi i za prvu fazu digitalnog projekta. Često joj se ne poklanja dovoljno pažnje, što će reći da je najmanje opisana, analizirana i aktivno sprovođena unutar preduzeća.

Ova faza daje odgovore na sledeća pitanja: kako nastaju ideje za nove IT projekte, kako se one procenjuju i koje se sprovode dalje?

Kod ove faze razlikujemo i četiri podfaze:

•  Nastanak ideje: ovaj korak označava identifikovanje slučaja korišćenja (use cases) novih sistema. Use cases nisu nikakve funkcije ili sistemi, ali su prikazani uz pomoć sistema.
•  Ocenjivanje ideje: posle nastanka ideja izrađuje se lista sa idejama. Ideje u ovom obliku još uvek ne mogu da se koriste i primenjuju, pa zbog toga moraju biti ocenjene i svedene na određenu meru. Na taj način nastaju grubi koncepti. Već je ovde neophodan pažljiv izbor, jer stvaranje grubog koncepta obavezuje na resurse, a oni su investicija.
•  Grubi koncepti: jedan od najvažnijih zadataka ove podfaze jeste opis novih investicija. U ovoj podfazi nastaju koncept visokog nivoa i use cases. Osim toga diskutuje se sa IT odeljenjem o mogućem rešenju i procenjuju se troškovi.
•  Izbor grubih koncepata: ovde je neophodna odluka menadžmenta kako bi se odredili projekti od najvišeg strateškog značaja i sa najvećom zaradom. Vrši se filtriranje onih grubih koncepata, koji će zaista biti dalje vođeni. Ostali idu na čekanje, kako bi se realizovali kasnije ili nikad.

2. Detaljan koncept (setup projekta)

U zavisnosti od toga koliko je neki projekat hitan, ova faza može različito dugo da traje i direktno prelazi u fazu realizacije. Međutim, ona često traje veoma kratko, pri čemu bi trebalo dobro razmisliti. Jer ukoliko se tačnije definiše novo programiranje, utoliko pre će realizacija i testiranje predstavljati try-and-error postupak nego ciljano upravljanje izradom. Ovu odluku treba donositi za svaki projekat pojedinačno.

I ova faza ima podfaze: detaljan koncept u užem smislu i priprema projekta.

•  U detaljnom konceptu se definišu i evidentiraju sve potrebne tačke za ispravnu procenu troškova i planiranje projekta.
• – Ovde treba računati na veće investicije, jer koncepcioni tim obuhvata vođe projekata, stručna odeljenja, IT i eventualno eksterno znanje (analize tržišta ili eksterno IT znanje)
• – Cilj ove podfaze je stručno definisanje svih uloga, procesa i slučaja korišćenja i shodno tome pravljenje specifikacije proizvoda. Ovo je interaktivni proces.

Tek kada menadžment ima jasnu sliku o troškovima i naporima za potencijalni projekat, može da odluči da li će zaista realizovati projekat.

Detaljan koncept je ponekad najvažniji korak u procesu i zahteva najviše spretnosti. Potrebno je od stručnih odeljenja prikupiti informacije o novim programiranjima, o kojima ni sama odeljenja nemaju još tačnu predstavu. Istovremeno te informacije treba konkretizovati tako, da potom programeri tačno shvataju, šta se traži.

U mnogim slučajevima projekti se posle ove faze zaustavljaju, ako detaljni zahtevi pokažu da je projekat suviše skup i obiman.

Ovde se takođe definišu test case-ovi, koji se kasnije testiraju i u cilju pripreme prilagođavaju za prelaz u radni režim.

•  Priprema projekta – Kada se menadžment odlučio za projekat, projekat treba pripremiti za realizaciju.

Setup definiše sledeće zadatke:

• – Tim: Šta radi sam tim i pomoću kojih resursa? (interno, eksterno)
• Make or buy: Šta se kupuje i za šta se angažuju stručnjaci spolja (outsourcing)?
• – Vreme: Koje vreme stoji na raspolaganju za projekat?
• – Projektna dokumentacija: Kako treba da se odvijaju pojedinačni koraci, raspodeli budžet i šta treba da budu prvi rezultati?
• – Upravljački komitet: Kako je moguće donositi odluke u hodu i nadgledati napredak projekta?

Od ovog momenta ne samo da je jasno šta treba da se radi, već je propisano i na koji način treba raditi, kome je zadatak dodeljen, koliko vremena je predviđeno za to i koliki budžet stoji na raspolaganju. Tek sada ima smisla pristupiti realizaciji projekta.

3. Realizacija

U ovoj fazi projekat se sprovodi u delo. U zavisnosti od veličine projekta i filozofije preduzeća definiše se način izrade.

Pored toga definišu se termini isporuke određenih komponenti i dostupnosti finalnog proizvoda. Važan izazov novih IT projekata je uticaj na veliki broj postojećih sistema, pri čemu je potrebno prilagoditi svaki od njih, a posebno interfejs.

IT resursi počinju sa programiranjem. Usled nedoumica IT-a ili problema oko rešenja, na sva dodatna pitanja se odgovara u određenim ciklusima. Ova faza predstavlja odlučujući korak u programiranju. Već ovde se može mnogo uštedeti na izradi, jer su prepoznatljiva rana odstupanja od željenog rezultata.

Zaposleni na digitalnim projektima bi za ovo trebalo da izdvoje dovoljno vremena i da se pobrinu za to da se koriste ciklusi za sva dodatna pitanja. Osim toga treba uzeti u obzir ne samo kulturne razlike između stručnih odeljenja i IT-a, već i između nemačkih naručilaca posla i indijskog proizvođenja. 
Ako je programiranje dalje napredovalo, otpočinju funkcionalni testovi. Oni predstavljaju kontrolu proizvoda i pokazuju da li pojedinačna rešanja imaju smisla, da li funkcionišu dugmići itd. Funkcionalni test spada još uvek u fazu programiranja, pošto je moguće i eksterno programiranje softvera. Pre sprovođenja integracije u sredinu potrebno je prilagoditi važne funkcije.

4. Testiranje

Ako je pređen i poslednji korak u okviru proizvodnje, moguće je sve softverske pakete postaviti u jednu zajedničku sredinu i potom ih povezati.

Zatim otpočinju integracijski testovi. Na taj način se proverava da li funkcionišu svi prenosi podataka i da li su sistemi performantni, a putem regresionog testa proverava se da li je poremećen rad nekih već postojećih funkcija.

Kada su ovi testovi završeni, može se početi sa pripremanjem sredine testiranja za end-2-end testove (e2e). Za to je potrebno urediti naloge, staviti na raspolaganje podatke testiranja, podesiti vreme kao i use cases (test cases) zajedno sa sistemima za praćenje. Posle toga stručna odeljenja mogu da sprovode e2e-testove i testove prihvatljivosti. Paralelno sa tim, IT može da sprovodi regresioni test, kako bi proverili da li postojeće funkcije i dalje funkcionišu.

Ako su ispitane sve važne funkcije, a prihvatljivost potvrđena, sledi prelaz na radni režim.

5. Prelaz na radni režim

Iako se ova projektna faza često zanemaruje, ona je od elemantarne važnosti za stvarnu primenu sistema i ne sme biti zaboravljena. Uprkos tome u mnogim slučajevima prelaz u radni režim se jednostavno ignoriše.

U fazi prelaza na radni režim definiše se način uvođenja sistema sa tehničke strane (tehnički prelaz na radni režim) i stručne strane (stručni prelaz u radni režim).
Budući korisnici dobijaju materijal za obuku i bivaju obučeni. Određuju se vreme ubacivanja podataka i prelaznih faza. Pogotovo kod parcijalnih rešenja tačno se definiše, koje su pomoćne metode (workaround-ovi) potrebne, kako bi se softver u potpunosti koristio.

Značaj ove faze jeste u tome, da se pri uvođenju spreči da korisnicima predati procesi odjednom više ne funkcionišu, suviše sporo rade ili da se rano otkrije kada se sistem ponaša drugačije nego što je predstavljen korisnicima.

6. Administracija (planiranje, menadžment und optimizacija)

Prelazom na radni režim projekat je završen, a inovacija plasirana na tržištu.
Ceo ovaj postupak kroz projekat prati administrativna starnica. Tu se projekat planira, definišu se i postaju opipljivi budžet, vreme, resursi i ključni indikatori efikasnosti (KPI). Njih je potrebno kontinuirano pratiti i izveštavati o njima. Po završetku projekta trebalo bi sve podatke o projektu vrednovati preko admin stranice i staviti ih na raspolaganje za nove procese učenja.
Ovo vrednovanje projekta zahteva velika ulaganja i iznosi između 15 i 20 procenata celukpne vrednosti projekta.

U naredna četiri članka objasnićemo, koje se razlike prikazuju u sadržaju kada je potrebno rešiti jedan od sledećih problema:

• Uvođenje novog sistema
• Zamena postojećeg sistema novim
• Nove funkcije za postojeći sistem
• Mali projekti do 40.000 odnosno 50.000 evra

The post Projektne faze digitalnog projekta appeared first on Dimention GmbH.

Svejedno o kojim projektima je reč – skoro da nema projekata bez IT pozadine. Kod nekih projekata je IT udeo toliko veliki, da prevaže, te je zbog toga ceo projekat nazvan digitalnim. Zbog svoje digitalne strukture i orijentacije digitalni projekti zahtevaju specijalan način upravljanja projektima koji omogućava postizanje projektnih ciljeva. Ovaj članak detaljno opisuje osobenosti postupaka ovih projekata i razloge zbog kojih zahtevaju stručna znanja.

Šta je to digitalno upravljanje projektima i šta su digitalni projekti?

Upravljanje projektima podrazumeva realizaciju projekata pod opštim uslovima vremena, budžeta i zahteva. Pritom reč projekat pokriva veliko polje značenja. Tako se pod projektom može podrazumevati sledeće:

• konstruisanje novog automobila
• projekti restruktuiranja
• strateški projekti
• i naravno digitalni projekti

Digitalni projekti su svi oni projekti koji imaju za cilj:

• uvođenje novog softvera
• proširenje softvera
• zamenu starog softvera novim.

U zavisnosti od oblasti primene softvera, on se različito programira. Stoga se na primer drugačije programira softver za mobilni telefon ili automobil od onog softvera, koji služi za automatizaciju nekih procesa. Takođe i njihovi ciljevi se međusobno razlikuju. Mogući su sledeći ciljevi:

• ušteda na troškovima kroz automatizaciju i zamenu radne snage
• minimizacija grešaka
• razvoj novog biznisa
• unapređivanje ili podrška postojećim procesima

Za sve ove namere potrebni su digitalni projekti koji postavljaju zasebne zahteve pred manadžera projekta i projktni tim.

Ko je vođa digitalnih projekata?

U principu postoje dve vrste menadžera digitalnih projekata: digitalni menadžer projekta fokusiran na poslovanje i tehnički menadžer projekta.

Menadžer projekta fokusiran na poslovanje nadgleda projekte u celosti, u koje su pored IT odeljenja uključena i druga, kao na primer marketing. Tehnički menadžer projekta odgovoran je za realizaciju u saradnju sa IT odeljenjem i pružaocima usluga.

Koji od njih ima vodeću ulogu u nekom projektu, zavisi od strukture firme i uticaja pojedinačnih odeljenja. Sadržajno bi ukupna odgovornost trebalo biti prebačena na onog menadžera projekta, koji ima veću dodatu vrednost unutar projekta.

Po čemu se razlikuju digitalni projekti od ostalih projekata?

Verovatno po mnogo čemu više nego što ste mislili. Pomenuta struktura vođenja projekta bila bi već jedna razlika. Slede ostale:

Digitalni Projekt Managment

Ovo su sve karakteristike koje ilustruju o kojim osobenostima kod digitalnih projekata treba voditi računa i šta ih razlikuje od strateških projekata.

Dobar menadžer digitalnih projekata će već tokom planiranja odnosno inicijalizacije projekta sve ovo uzeti u obzir .

Zaključak

Skoro svi projekti se u današnje vreme zasnivaju na IT-u. Oni, kod kojih IT udeo prevaže, nazivaju se digitalni projekti. Međutim, reč projekat može da ima mnogo značenja. U najširem smislu uvek se odnosi na neki planirani poduhvat.

Realizacija projekata uz poštovanje vremena, budžeta i svih zahteva naziva se upravljanje projektima. Digitalni projekti imaju za cilj uvođenje novog softvera, proširenje softvera ili zamenu starog softvera novim. U zavisnosti od područja primene i cilja softvera, on se programira na različite načine.

Postoje dve vrste menadžera digitalnih projekata: digitalni menadžer projekta fokusiran na poslovanje i tehnički menadžer projekta. Zbog toga postoje i najmanje dva odeljenja digitalnih projekata – biznis i IT.
Osim toga najvažnije osobine digitalnih projekata su:

• Autput je softver odnosno kod.
• Proces se odvija prema sledećoj šemi: prikupljanje zahteva, programiranje, testiranje i unapređivanje, predaja naručiocu i obuka.
• Proces je cikličan i podležan brzim promenama, jer jednom programiran softver stalno se dalje programira i unapređuje ili zamenjuje.
• Testiranje je ključni korak u procesu.
• Postoji zavisnost između programiranja i procesa odeljenja IT-a i pružalaca usluga.
• Postoji zavisnost između instalacije softvera i distribucje.
• Kvalitet i kod se ne mogu sagledati.
• Dolazi i do uticaja na ostale sisteme i softver.

Naredni članak posvećujemo pojedinčnim fazama digitalnog projekta.

The post Upravljanje digitalnim projektima appeared first on Dimention GmbH.

Izbor oblika marketinga zavisi od različitih faktora, kojih ćemo se dotaći u ovom članku. Pri tom nećemo pominjati samo kriterijume, već i međusobno preplitanje primenjenih oblika marketinga.
Predstavljeni su sledeći oblici:

• Classic Ads: Ovo su oglašavanja koja sama po sebi ne zahtevaju neku veću aktivnost od korisnika. To su baneri, koji su prikaz nečega ili čekaju na klik korisnika. Nisu velike prepreke i nezavisni su od contenta.

• Transaction Ads: Kod ovog oblika reklame reč je o tipu reklame koja je bazirana na interakciji. Interakcija podrazumeva da korisnik izvrši određenu aktivnost koja se od njega zahteva. To bi moglo da bude gledanje nekog videa, odgovaranje na neko pitanje ili određena kupovina itd.

• Paid Content: Ovaj oblik marketinga podrazumeva trgovanje i prodaju contenta uz obavezu plaćanja. Content se direktno plaća, bilo u obliku mesečnih pretplata ili za pojedinačne kupovine (npr. za download neke melodije ili zvona).

• Cooperations: Kooperacija podrazumeva plasiranje contenta zajednički uz nekog partnera.To bi bio slučaj, kada na primer neko preduzeće za telekomunikacije plasira contnet kroz svoje kanale, kako bi svoju ponudu učinilo atraktivnijom.

Vidi mogućnosti primene od grupe 1 do grupe 6. (Link)

Pregled najčešćih modela primene nalazi se na sledećem prikazu:

Različiti oblici primene content marketinga

Koji se oblik marketinga primenjuje i u kojoj kombinaciji, zavisi od različitih aspekata:

• Od vrste preduzeća i za šta je ono specijalizovano: da li je reč o kreatoru contenta, izdavaču (odnosno i jedno i drugo) ili o start-up preduzeću?
  • Vrsta contenta: količina, kvalitet ili kombinacija videa, teksta i audio zvuka?
  • Stepen poznatosti medija za širenje contenta: da li možda već stoje na raspolaganju poznati brendovi ili strane?
  • Ekskluzivnost contenta: da li je content toliko ekskluzivan, da se ne može naći na drugim stranama?
  • Resursi Vašeg preduzeća: da li raspolažete opsežnim resursima ili spadate u mala preduzeća odnosno start-up preduzeća?
  • Troškovi proizvodnje contenta: koliko je koštalo kreiranje contenta? 

O oblicima marketinga mogu se izdvojiti sledeće uopštene činjenice:

• Visina profita za content po kliku raste počev od klasičnih oglašavanja do mogućnosti kooperacija.
• Napori i troškovi potrebni za etabliranje i održavanje rastu počev od content reklama (Content Ads?) do kooperacija.
• Klasična (Classic Ads) i transakcijska oglašavanja (Transactions Ads) su pogodnija za marketing velike pokrivenosti i kooperacije, a direktni obračuni više za skup content.

Za klasično i transakcijsko oglašavanje postoje standardizovani ponuđači, čije povezivanje i sistemi ne prouzrokuju velike troškove, a obećavaju direktnu zaradu u vezi sa aktivnostima korisnika, koji samo kratko vreme posećuju strane tog contenta. Ovde se radi o traganju za informacijama, člancima ili zabavi na nekoliko sekundi (npr. gledanje nekog videa).

Plaćeni content i kooperacije u mnogim slučajevima zahtevaju individualne sisteme i postupke. U njima se krije veliki potencijal, ali ih je najpre potrebno urediti, a potom održavati. Osim toga ovi oblici često nisu pogodni za kupce koji su u potrazi za informacijama o različitim stranama i medijima. Ulaganja u ovakva rešenja zahtevaju ostvarivanje visoke zarade po korisniku. To će se desiti samo, ukoliko content to omogući. Članak koji po kupcu zaradi 20 centi, ne može refinansirati strukturu, koja košta jedan evro po kupcu.
Da li ćete oblik marketinga odrediti prema contentu ili content prema oblicima marketinga, zavisi od Vaših očekivanja i okolnosti. Ali što su bolje usklađena ova dva faktora, veći je potencijal contenta da ostvari profit.

The post Pravi oblik marketinga za Vaš content appeared first on Dimention GmbH.

Da bi se kreirani content širio, plasirao na tržište i naposletku ostvario novčani dobitak,u ovom članku ćemo pojasniti raspoložive oblike marketinga. Članak se zasniva na istraživanju oblika marketinga trenutno korišćenih od strane različitih platformi.

Moguće je razlikovati ukupno četiri oblika content marketinga.

• Classic Ads: Ovo su oglašavanja koja sama po sebi ne zahtevaju neku veću aktivnost od korisnika. To su baneri, koji su prikaz nečega ili čekaju na klik korisnika. Nisu velike prepreke i nezavisni su od contenta.
• Transaction Ads: Kod ovog oblika reklame reč je o tipu reklame koja je bazirana na interakciji. Interakcija podrazumeva da korisnik izvrši određenu aktivnost koja se od njega zahteva. To bi moglo da bude gledanje nekog videa, odgovaranje na neko pitanje ili određena kupovina itd.
• Paid Content: Ovaj oblik marketinga podrazumeva trgovanje i prodaju contenta uz obavezu plaćanja. Content se direktno plaća, bilo u obliku mesečnih pretplata ili za pojedinačne kupovine (npr. za download neke melodije ili zvona).

Cooperations: Kooperacija podrazumeva plasiranje contenta zajednički uz nekog partnera.To bi bio slučaj, kada na primer neko preduzeće za telekomunikacije plasira contnet kroz svoje kanale, kako bi svoju ponudu učinilo atraktivnijom.

Tabela oblici content marketinga

Nabrojani oblici marketinga se koriste na različite načine. Izdvojili smo šest grupa ponuđača contenta, koji koriste ove oblike marketinga.

• Grupa 1 služi se samo klasičnim oglašavanjem (Classic Ads) kao oblikom marketinga. Reč je o najčešće primenjivanom obliku marketinga, jer je jednostavan i delotvoran. Content i prostor za reklamne banere su obezbeđeni i teku paralelno. Tada prikazi i klikovi mogu biti optimizovani.

  Broj korisnika ovog oblika contenta se smanjuje, jer marketing prikazima i klikovima bez veće povezanosti sa contentom gubi na značaju, a mnogi klikovi se ni ne broje odnosno ne donose dodatnu vrednost. Jedan od mnogih primera je fappit.de ili gesuendernet.de.

• Grupa 2 se služi kombinacijom klasičnog (Classic Ads) i transakcijskog oglašavanja (Transactions Ads). Teži se što raznovrsnijem načinu korišćenja contenta. Klasičnim oglašavanjem se dostiže velik broj posetilaca, ali sa malim učešćem. Transakcijskim oglašavanjem se pokušava većim učešćem korisnika i njihovim uključivanjem ostvariti veći dobitak. Primer za to je YouTube.de. Marketinški se koristi prostor, ali se postavljaju i ciljana pitanja ili reklama povezana sa contentom, da bi se postiglo veće učešće određenih ciljnih grupa.
• Grupa 3 takođe meša oblike marketinga, ali na drugi način. Ovde se kombinuje klasično oglašavenje radi šireg marketinga sa direktnim obračunom za vredan content. To često rade izdavači poput Bild-a i New York Times-a. Cilj je da se zaradi na pretplatama ozbiljnih korisnika i na reklamama kod slabijih korisnika, a da se korisnici ne razbeže.
• Grupa 4 koristi sva četiri oblika marketinga. Ovde se opet kao primer može navesti Bild. Oni koriste sve mogućnosti marketinga, kako bi od marke Bild i contenta zaradili novac. Ali na ovom primeru je i vidljivo, da je ova tehnika izvodljiva samo na određenim velikim markama odnosno ponuđačima contenta.
• Grupa 5 služi se kombinacijom direktno plaćenog contenta i kooperacijama. Maxdome nudi dve vrste plaćenog contenta: kako jednokratna plaćanja za content tako i mesečne pretplate. Ovo se dodatno kombinuje sa kooperacijama kao npr. sa Unitiymediom, gde se ponuda dalje deli.

Grupa 6 specijalizovana je za plaćeni content (Paid Content). Ovde se kao primer može navesti Netflix, koji je fokusiran na marketing svog contenta. Time je sistem lako razumljiv za kupce, te ekskluzivni content može biti korišćen, da bi privukao korisnike.

Različiti oblici primene content marketinga

Koji oblik marketinga najviše odgovara kom ponuđaču, razjasnićemo u sledećem članku „Pravi oblik marketinga za Vaš content“.

The post Različiti oblici content marketinga appeared first on Dimention GmbH.

Content marketing podrazumeva strategijsku marketinšku tehniku, koja za cilj ima kreiranje i distribuciju informativnog, savetodavnog i zabavnog sadržaja (relevantni content), kako bi privukao određenu ciljnu grupu i zadržao je kao potencijalne kupce.

Upravo taj relevantni content je ključ za veliki broj korisnika, što direktno predstavlja profit za ponuđača contenta. Sva preduzeća širom sveta, koja kreiraju content, teoretski znaju da je ovaj trend moguć samo u ovom pravcu. U praksi je nešto teže taj model pretvoriti u delo, pošto ne postoji tačna definicija za to šta je dobar ili relevantan content.

Šta je to tačno conent?

Kreiranje contenta podrazumeva praktično sve što nalazimo na internetu: počev od bazičnih oblika kao što su tekstovi i slike pa sve do složenih oblika kao što su video, muzika, igrice, podcast, razni alati (Tools), App-ovi, advertorial, blogging, newsletter, infografike, postovi, webinari itd. Preduzeća pridaju sve veći značaj contentu, kako bi postigli što veći broj klikova i time zaradili novac. Osnovni postupak za to je ituitivne prirode i zahteva posedovanje osećaja za finese.

Osnovni lanac content marketinga

Širenje

Kreiranje contenta samo po sebi nije dovoljno, jer je zapravo dugoročni cilj zadobijanje kupaca, a samo to donosi zaradu. Tek pošto se stvori podloga za kontakt sa kupcima, mogu se postići klikovi, čime se content širi.

Korišćenje sadržaja od strane korisnika i potencijalnih kupaca je od najvećeg značaja. Generisani klikovi na content predstavljaju korisnike, koji zaista koriste ponudu određene strane, bilo da to podrazumeva čitanje nekog članka ili neku drugu relevantnu aktivnost, koju content nudi (pisanje komentara, deljenje postova, prijavljivanje na mailing listu, prijavljivanje na open conference, kupovina nekog proizvoda, klikovi na banere, unos podataka i drugo). Sve su to relevantne aktivnosti, koji strani donose profit.

Kao što se može videti, mnogo je mogućnosti da se ponudi content i time zaradi novac.

Gornji prikaz nudi prvi pregled o širenju contenta. Ali relevantne i direktne dobiti na osnovu ovog lančanog modela ne mogu se tek tako postići bez dodatnih elemenata. Da bi se od contenta zaista ostvarila zarada, potrebno je efikasnije koristiti ovaj lanac, a grafiku proširit za tri komponente: troškovi, zarada i skalabilnost.

Kreiranje svake vrste contenta predstavlja neki trošak. Ulažu se novac i vreme ili se koriste neki drugi resursi. Da bi se kreirani content širio i postigla veća pokrivenost, ponovo se mora ulagati. Za to se može na primer urediti neki blog, content se može ugraditi u druge strane ili se može reklamirati itd.Tek tada je content ponuđen kupcima na korišćenje i pretvara se u zaradu.

Da bi se izmerila istinska zarada, moraju se uzeti u obzir svi troškovi i ulaganja za kreiranje contenta. Pri tom je jedno jasno: ako dobit od klikova i aktivnosti korisnika (kupovina, klikovi za reklame itd.) ne pokriva te troškove, profit se ne može ostvariti.

Za relevantno kreiranje contenta potrebno je da kompletan sistem bude skalabilan. Kada bi na primer izrada jednog članka iznosila 10 evra i dodtnih 5 evra koštala google reklama, a zarada iznosila 100 evra, to bi značilo da nije postignut relevantan profit. Tek kada bi svake godine bilo  objavljeno 2000 članaka, bilo bi reči o interesantnom biznis modelu.

Tada bi dopunjeni lanac efikasnosti od contenta do profita bio predstavljen na sledeći način:

Lanac content marketinga

Uprkos jednostavnoj i logičnoj strukturi uvek se iznova razmatraju pitanja o ekonomskom uspehu contenta:

• Koji je content jeftin, a budi veliko interesovanje?
• Koju ciljnu grupu želim da zadobijem odnosno koju aktivnosti ona treba da izvede u cilju donošenja profita?
• Kako da proširim content zbog postizanja neophodne skalabilnosti i skalabilnih efekata?
• Koji oblici marketinga postoje da bi se zaradio novac od contenta?

Na sva ova pitanja dajemo odgovor u narednim člancima i na osnovu našeg iskustva predstavljamo sliku postojećeg stanja na tržištu. Počećemo sa pitanjem o oblicima marketinga odnosno mogućnostima zarađivanja novca od contenta (Različiti oblici content marketinga i Pravi oblik marketinga za Vaš content).

The post Zarada novca od contenta – lanac content marketinga appeared first on Dimention GmbH.

Pridobiti kupce. Ko to ne želi?  Ovo ni jedan cenjeni menadžer danas neće dovesti u pitanje. Ali kada je u praksi reč o tome da se navedu konkretne mere, onda se smanjuje broj onih, koji mogu nešto da doprinesu.

Dugo vremena ova tema online preduzećima nije bila interesantna, jer je nadmetanje za kupce na netu bilo neznatno. Pridobiti kupce preko interneta, koji su veliki igrači zanemarili, bilo je veoma povoljno. Bez obzira na to da li je u pitanju affiliate ili SEO, troškovi za nove kupci bili su niski, a pridobijeni kupci skoro da nisu imali mogućnost izbora odnosno poređenja sa konkurencijom.

Ova situacija se u poslednjih 5 godina drastično promenila. Skoro da nema oblasti proizvoda, u kojoj nema više ponuđača, koji rade na visokom nivou i brinu za to da pridobijanje novih kupaca postane skupo. Zbog pojačane konkurencije, standardizacije proizvoda i didaktičnosti kupaca znatno su opale i prepreke mogućnosti izbora. Iz tog razloga se javila i priznata je potreba za preduzimanjem mera u oblasti pridobijanja kupaca.

Prednost online branše jeste ta, da upravo online prodavnice nude pregršt instrumenata za sprovođenje ciljanog upravljanja odnosa sa klijentima. Upravljanje odnosa sa klijentima u tom slučaju propada ne zbog postojanja mogućnosti, već zbog korišćenja intrumenata u svrhe dobiti. 

Kupci na internetu nisu zaista nevidljivi. Ostavljaju tragove počev od IP adrese pa sve do kompletnih stalnih podataka (ime, adresa, kupovina i dr.),  a to je samo vrh alatki koje nude online prodavnice. Kod većine prodavnica kupac ima mogućnost kontaktiranja ponuđača i saopštavanja svojih želja, potreba, žalbi i ostalog putem tradicionalnih kanala kao što su e-mejl i telefon ili putem novih kanala kao što su blogovi, ocenjivanja ili forumi.

Zašto, dakle, ne koristiti te kanale za ciljani dijalog, a dobijene informacije iskoristiti za preduzeće?

Ovde se javljaju dve velike teškoće.

1. Prvi problem predstavlja nedostajanje kapaciteta i struktura. Većina online prodavnica je relativno novijeg datuma i skromnog kapitala. To znači da se preko mršavih struktura obezbeđuju najvažniji standardni procesi za kupca. Pružanje usluga se uglavnom svodi na udobno preuzimanje porudžbina, brzu isporuku, automatizovano slanje pošte i brzo odgovaranje na upite prvog nivoa. Ali to sve danas više ne predstavlja prednost. Za inovativne procese, kakve moderno upravljanje odnosa sa klijentima zahteva i koji su osnova za pravi slogan, ne postoji dovoljno kapaciteta i organizatornih okvirnih uslova. Ali tačno ovde se menja ugao posmatranja vlasnika online prodavnica i nailazi na veliki izazov. Ako je koncept uvek samo povoljan bio, neće se tek tako postići dodate vrednosti. Za ovo će biti neophodna obuhvatnija strategija.

2. Drugi problem je nedostatak razumevanja u korišćenju dostupnih instrumenata za ostvarivanje dobiti. Mnogim preduzećima nedostaje znanje o tome kako sveobuhvatno da koriste nove instrumente za pridobijanje kupaca. Zbog straha da ne propuste moguće trendove mnoga preduzeća reaguju brzom integracijom poznatih instrumenata u svoje prodavnice, ne vodeći računa o tome šta sa tim treba da se desi. Tako se na primer relativno brzo integriše online forum, ali potrebna je opširna strategija za korišćenje potencijala u svrhu prednosti u odnosu na konkurenciju. Ovo se pre svega odnosi na temu izgradnja i korišćenja znanja o kupcima. Pridobijanje kupaca odnosno upravljanje odnosima sa klijentima živi od znanja o kupcima i na tome zasnovanim ponudama odnosno procesima. Ako se analiziraju mere raznih preduzeća za pridobijanje klijenata, primetiće se da su te mere obični instrumenti za povećanje prometa odnosno za smanjenje troškova podrške. Primer ovog su kampanje kuponima ili forumi bez moderacije.

Grafika ilustruje pomenuto. Pre svega se mnogi podaci koriste za kratkoročne optimizacije u smislu smanjenja troškova odnosno direktnog povećanja prodaje. Za ekstrakciju znanja o klijentima ne koriste se podaci već implicitno znanje nastalo u glavama zaposlenih, koje se direktno uliva u stvaranje novih usluga. Premalo za potencijal, koji postojeći podaci nude.

Zbog toga će jedna od glavnih tema narednih nedelja biti sakupljanje i primena znanja o klijentima, sa naglaskom na primeni znanja o klijentima za dodate vretnosti.

Slike i članci su vlasništvo preduzetničkog društva Dimention. 

The post Problemi online prodavnica u pridobijanju klijenata appeared first on Dimention GmbH.

Kupovna moć građana

Za svaku vrstu trošenja neophodni su prihodi. Tako i za onlajn trošenje. Niska kupovna moć građana predstavlja prvu prepreku u razvoju tržišta elektronske trgovine u Srbiji. Bruto domaći proizvod u Srbiji iznosi svega 6.081$ po stanovniku, što je razlog slabe potrošnje. Isti taj podatak za Hrvatsku je više nego dva puta veći, a za Sloveniju i do četiri puta veći. To ilustruje i naredna grafika.

To ilustruje i naredna grafika bruto društvenog proizvoda (BDP) po stanovniku u zemljama:

BDP po stanovniku Srbija Crna Gora Hrvatska Bugarska

Kupovnu moć dodatno umanjuje visoka stopa nezaposlenosti koja iznosi 18%, što prigušuje potrošnju i otežava ekonomski rast.  Poslednjih godina stopa nezaposlenosti je porasla i time dodatno pogoršala ekonomsku situaciju. Situacija je otežana i zbog sporog sprovođenja neophodnih ekonomskih reformi.

Pozitivan faktor je nisak državni dug od 45% prema bruto domaćem proizvodu (2011). Približno nizak iznos državnog duga imaju i Crna Gora i Slovenija, dok Bugarska ima svega trećinu ovog iznosa državnog duga. Ova situacija pruža Vladi prostor za neophodne investicije u infrastrukturu i razvojne projekte. Inflacija u Srbiji za 2011. godinu je u odnosu na Sloveniju, Hrvatsku, Crnu Goru i Bugarsku dva puta, u nekim zemljama i do tri puta veća i iznosi 7%. Ekonomski rast je sa svega 2% nisak.

Osim niskog državnog duga, država se nalazi u ekonomskoj krizi, koja prigušuje potrošnju, a time i rast onlajn-biznisa.

Regionalna podela stanovništva

Sa oko 7.120.000 stanovnika i površinom od 77.474 km² Srbija je u odnosu na susednu Hrvatsku, Bugarsku i Crnu Goru najgušće neseljena zemlja (91 stanovnik/km²). Ali u odnosu na sve nabrojane zemlje, Srbija ima najmanji broj stanovništva raspoređen po urbanim sredinama, a to je svega 56%. Među tri najveća grada spadju Beograd (ujedno i glavni grad) sa nešto više od 1,6 miliona stanovnika, Novi Sad sa oko 335.000 i Niš sa oko 260.000 stanovnika. Pored srpskog jezika za razvoj poslovanja u upotrebi su najčešće engleski i nemački jezik.

Podaci za ostale zemlje dati su tabelarno:

Osnovni podaci Srbija Crna Gora Hrvatska i Bugarska

ZAKLJUČAK

Loše ekonomske vrednosti Srbije kao i nepovoljna regionalna podela stanovništva koče razvoj tržišta elektronske trgovine. Srbija raspolaže tržištem elektronske trgovine sa oko 30,8 miliona evra prometa godišnje i tako se nalazi na trećem mestu posle Hrvatske (40,2 miliona evra) i Bugarske (48,8 miliona evra), ali ispred Crne Gore (1,1 miliona evra). Razlike u prometu pomenutih zemalja u odnosu na Sloveniju, a pre svega Austriju i Nemačku su enormne: Slovenija ima preko 214 miliona evra prometa, Austrija 3,2 milijarde evra prometa i Nemačka 24 milijarde evra godišnjeg prometa za onlajn-kupovine.

Iz ovog je vidljivo da Srbija, ali i ostale zemlje, zbog za sada još male populacije, niskog bruto društvenog proizvoda prema broju stanovnika kao i trenutne strukture nemaju dovoljno razvijen potencijal da privuku velike investitore.

Stoga se tržište razvija uz investicije pre svega srednjih preduzeća, koja se mogu prilagoditi ovakvim tržištima. Razvoj takođe podstiču i cene onlajn usluga. Sve povoljnije usluge za npr. razvoj onlajn prodavnica sniziće troškove investicija i povećati širenje.

Ali da bi onlajn usluge postale povoljnije, tri faktora moraju biti unapređena:

1. U Srbiji se mora povećati broj ljudi edukovanih za upotrebu interneta (primena digitalnih rešenja i prodaja)
2. Usluge moraju sve više da dobiju na standarizaciji
3. U Srbiji mora biti uspostavljeno onlajn plaćanje

Naredni članak obuhvatiće temu digitalne infrastrukture u Srbiji u poređenju sa Hrvatskom, Bugarskom, Crnom Gorom i Slovenijom.

Ostale članke u vezi sa ovom temom pronađite ovde:

„1. Razvoj tržišta elektronskog pružanja platnih usluga u Srbiji, Hrvatskoj, Bugarskoj i Crnoj Gori“

„3. Digitalni okvirni uslovi Srbije u poređenju sa Hrvatskom, Bugarskom, Crnom Gorom i Slovenijom“

Detaljnu prezentaciju možete pogledati ovde: download.

The post Osnovni podaci o Srbiji kao zemlji u poređenju sa Hrvatskom, Bugarskom, Crnom Gorom i Slovenijom appeared first on Dimention GmbH.

• „Razvoj tržišta elektronskog pružanja platnih usluga u Srbiji, Hrvatskoj, Bugarskoj i Crnoj Gori“
• „Osnovni podaci o Srbiji kao zemlji u poređenju sa Hrvatskom, Bugarskom, Crnom Gorom i Slovenijom“

U ovom članku rasvetljavamo digitlne okvirne uslove u navedenim zemljama ponaosob.

Osnovni preduslov za široku primenu onlajn-kupovine su pouzdana internet konekcija i osnovno poznavanje korišćenja interneta.

Trenutno u Srbiji ima oko 4,1 miliona korisnika interneta, od kojih se samo 1,9 miliona, dakle manje od 50%, može svrstati u redovne korisnike, a od njih svega 616.500 ili 24% spada u kupce u onlajn-prodavnicama. Da bi što više običnih korsnika interneta prešlo u korisnike onlajn-kupovine, potrebne su nove investicije u razvoj informaciono-komunikacijskih tehnologija.

U Crnoj Gori i Bugarskoj slična je situacija kao u Srbiji, dok Hrvatska ima znatno veći broj redovnih korisnika interneta u odnosu na ukupan broj korisnika, ali takođe mali broj korisnika onlajn-kupovine.
Razvijene zemlje Slovenija i Austrija pokazuju znatno veću primenu interneta uopšte, pa i u oblasti elektronske trgovine. U Sloveniji se 78% redovnih korisnika interneta odlučuje za elektronski vid kupovine preko interneta, a u Austriji 62% redovnik korisnika interneta kupuje onlajn. Slika ispod ovog dela teksta grafički prikazuje ove podatke.

Grafika prikazuje s leva na desno ukupan broj internet korisnika, broj redovnih internet korisnika i broj onlajn-kupaca u zemljama ponaosob:

Ukupan broj internet korisnika redovni korisnici onlajn-kupci Srbija Crna Gora Hrvatska Bugarska

Jedan od razloga ovolikih razlika kod ovih zemalja je raspolaganje širokopojasnim internetom. U Srbiji svega 10,8% domaćinstava raspolaže širokopojasnim internetom, dok je taj broj u Bugarskoj 15,5%, u Hrvatskoj 19,5%, u Sloveniji 24,5% i Austriji 26,5%. Jedino je u Crnoj Gori zabeležen niži podatak u odnosu na Srbiju, a to je 8,3%.  

Koliko potroši prosečan kupac na internetu?

Ne samo da je nizak broj kupaca onlajn-kupovine u Srbiji, već je i njihova kupovna moć niska. To dokazuje podatak da prosečan potrošač u onlajn-prodavnicama u Srbiji godišnje potroši 50 evra, čemu je glavni razlog slaba kupovna moć, još uvek nedovoljno zadobijeno poverenje potrošača u elektronski vid kupovine, kao i slaba ponuda domaćih onlajn prodavnica u odnosu na inostrane. Kupci u Srbiji se mnogo češće odlučuju za elektonsku kupovinu na inostranim sajtovima, jer je ponuda na tim sajtovima povoljnija i veća nego na domaćim. Broj onlajn-kupaca znatno je porastao krajem 2011. godine, kada su se pojavile prve onlajn-ponude sniženih cena proizvoda. Na taj način proizvodi su mogli da se kupe po znatno povoljnijim cenama, što je ohrabrilo kupce da češće kupuju ovim putem i ukažu im svoje poverenje.  

U Hrvatskoj prosečan potrošač u onlajn-prodavnicama izvoji 90 evra, u Bugarskoj 80 evra, a u Crnoj Gori 40 evra. U Sloveniji i Austriji ta cifra neuporedivo je veća. Ovi podaci su prikazani na sledećoj grafici:

Prosečna godišnja onlajn-potrošnja u pomenutim zemljama:

Prosečna godišnja onlajn-potrošnja Srbija Hrvatska Bugarska Crna Gora

Svi ovi podaci govore da je elektronski vid kupovine u Srbiji, pa i u Hrvatskoj, Bugarskoj i Crnoj Gori još u začetku i da su ta tržišta nedovoljno razvijena, ali sa velikom tendencijom brzog razvoja. Istraživanja pokazuju da će tržište elektronskog pružanja platnih usluga kao indikator razvoja internet ekonomije  rasti brzinom od 8% godišnje u razvijenim zemljama, a dvostruko brže na tržištima pomenutih zemalja.

Zaključak

Ove zemlje zajedno predstavljaju veliki potencijal u oblasti elektronske trgovine i elektronskog pružanja platnih usluga. Ali je velikim ulagačima teško da se probiju u ove zemlje i da ulažu u njima, obzirom da su ove zemlje malog potencijala.

Taj mali potencijal proističe iz malog broja stanovnika, slabe ekonomske moći i još uvek slabog pristupa internetu.

Prilika se u ovim zemljama ukazuje pre svega srednjim preduzećima i start-up preduzećima. Velika sloboda i fleksibilnost u kombinaciji sa niskim platama i troškovima marketinga pružaju mogućnost za brz rast i razvoj u ovim zemljama. 

Detaljnu prezentaciju možete pogledati ovde: download.

The post Digitalni okvirni uslovi Srbije u poređenju sa Hrvatskom, Bugarskom, Crnom Gorom i Slovenijom appeared first on Dimention GmbH.

Jedan od najudobnijih vidova kupovine  je onlajn-kupovina od kuće. U vreme koje Vama odgovara, uz brzu i veliku preglednost ponude i mogućnost pregledanja recenzija – u Evropskoj uniji je ovaj vid kupovine postao sastavni deo potrošačke  prakse.

Preduslov za stvaranje funkcionalnih i rastućih tržišta elektronske trgovine je pružanje platnih usluga, koje klijentima uliva poverenje i sigurnost. Za ovo su bitni veliki ponuđači, koji bi neophodno poverenje širili preko reklama i proizvoda.

Dakle, za brz razvoj i rast tržišta elektronske trgovine u Srbiji, Hrvatskoj, Bugarskoj i Crnoj Gori neophodna su tržišta elektronskog pružanja platnih usluga, koja obećavaju promet.

Upravo to je jedan od glavnih problema u bržem razvoju tržišta. Tržišta se razvijaju, ali su još uvek nedovoljno velika za velike igrače. Ali obzirom da ne postoje dobre mogućnosti za plaćanje, nude se nezgodne metode plaćanja, koje opet poništava prednosti onlajn-kupovine.

Na slici je prikazana razlika u veličini tržišta elektronske trgovine Srbije, Hrvatske, Bugarske i Crne Gore u poređenju sa Slovenijom, Austrijom i Nemačkom:

Sama razlika u odnosu na, po veličini, malu zemlju Sloveniju je znatna, a sa gigantskim tržištima Austrije i Nemačke ne može ni da se poredi. Kada bi posmatrali tržita Srbije, Hrvatske, Bugarske i Crne Gore zajdeno kao jedno, oni bi jedva nekako činili polovinu tržišta Slovenije.

Ako se iz toga izvede potencijal prodaje za ponuđače pružanja platnih usluga, dolazi se do ukupnog prometa od 2,2 miliona evra godišnje. Podaci su uzeti za 2012. godinu.

Naredna slika to pojašnjava.

Veličina tržišta elektronske trgovine (levo) promet ostvaren bezgotovinskim plaćanjem po zemlji (desno) – Potencijalni promet sa 100% pokrivenosti (2.95% + 0,28 €)

Promet elektronskim plaćanjem bezgotovinski Srbija Hrvatska Bugarska Crna Gora

To je i glavni razlog zbog kojeg je PayPal tek 2013. počeo sa radom u Srbiji. Na tržištu dominiraju kupovina i plaćanje u gotovini, stoga je plaćanje onlajn-putem još uvek slabo u upotrebi.

Udeo gotovinskog plaćanja u Srbiji je oko 90%,  Hrvatskoj 80%, Bugarskoj 90% i Crnoj Gori takođe 90%. Čisto poređenja radi taj udeo u Sloveniji iznosi 55%.

U narednim člancima poredićemo osnovne podatke pomenutih zemalja kao što su visina primanja i stanovništo, ali i digitalne okvirne uslove zemalja.   

„2. Osnovni podaci o Srbiji kao zemlji u poređenju sa Hrvatskom, Bugarskom, Crnom Gorom i Slovenijom“

„3. Digitalni okvirni uslovi Srbije u poređenju sa Hrvatskom, Bugarskom, Crnom Gorom i Slovenijom“

Detaljnu prezentaciju možete pogledati ovde: download.

The post Razvoj tržišta elektronske trgovine u Srbiji, Hrvatskoj, Bugarskoj i Crnoj Gori appeared first on Dimention GmbH.